Kako je Milan Jankovic postao Filip Cepter

[Master Yoda]

preuzeto sa http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=1956

Naša zastava odavno je na pola koplja. Možda je samo potresno što su nas samo zbog jednog od nas proglasili za najgore divljake i zlikovce na svetu. Ali, izgubljenu nadu da nije sve propalo donekle nam daje poslednji naš barjak koji se ponosno vijori gde god se pojavi. Na trkama “Formule 1” znak Zepter redovno zaklanja cak i Malboro i Mercedes. Tako je i na prestižnim teniskim turnirima, na atletskim mitinzima na kojima se ruše svetski rekordi, pa cak i onda kad se najveca svetska gospoda nade da bezbrižno igra golf.
Pored spejs šatl posuda u kome se citav rucak kuva istovremeno sa predjelom i dezertom, Zepter je u poslednje vreme postao ime kome se veruje i u svetu kozmetike, medicine, u proizvodnji satova, a posle smaka sveta, koji nas je ovde ipak najviše pogodio, bice prosto nezamislivo i da se popije cak i caša vode bez Zepterovog sistema za precišcavanje vode sa reverznom osmozom. Iz velelepne vile u Montekarlu, u kojoj su nekada živeli francuski car Napoleon III i egipatski kralj Faruk, Milan Jankovic upravlja svojim Zepter carstvom u pedeset zemalja, koje se procenjuje na pet-šest milijardi maraka i koje ima redovan godišnji promet od preko dve milijarde.
Svetske metropole obeležene su impresivnim Zepter palatama – pravim arhitektonskim cudima modernog futuristickog dizajna koji simbolizuje prakticno sve Zepter proizvode. Zato uopšte nije ni cudo što u svakoj zemlji Zepter doživljavaju kao svoju firmu. Posle trijumfa na Svetskom prvenstvu ceške hokejaške reprezentacije, pod zastavom Zeptera ceo Prag je klicao Zepteru i lupao oduševljeno u Zepter šerpe. Sergej Bubka, Alberto Tomba, Dejmon Hil, i ostali šampioni postali su ambasadori Zeptera, u zasenak bacajuci sve svetski slavne ambasadore Unicefa, a o anonimnim diplomatama i ambasadorima pojedinih državica – da i ne govorimo.
Zepter je na latinskom ime za kraljevsko žezlo i bilo je samo pitanje dana kada ce se i Milan Jankovic u njemu utopiti. U svetu je obicaj da industrijalci svojim firmama daju svoja imena Simens, Boš, Ford, Pežo, Beneton, a ovo je jedinstven slucaj da je firma pojela svog vlasnika – na njegovo zadovoljstvo:
– Moje ime Milan Jankovic nije baš neka preporuka i prakticno ništa ne obecava u svetu velikog biznisa, vec samo sumnjicavo sugeriše egzotiku odakle dolazi. Toliko sam se krio iza Zeptera, da su ljudi sami poceli da me oslovljavaju kao gospodina Zeptera. Morao sam da im nekako izadem u susret i pristao sam da postanem Philip Zepter. Znam da je prosto neshvatljivo da se šerpe i lonci mogu prodati za dve milijarde maraka. Cak i moji prijatelji iz mladosti su mi sve do skoro dobronamerno savetovali da se manem uzaludnog posla i da, kao i svi drugi uvaženi srpski biznismeni trgujem naftom i cigarama. Ne znam gde su se svi u meduvremenu izgubili, ali ja sam ostao to što jesam – sofisticiran i zagledan u nove tehnologije i buducnost covecanstva, umesto da, sa punim ustima srpske istorije i naših mrtvih grobova, pljackam bezdušno sopstveni narod.
Danas princ Albert u Monaku ne preduzima nijednu humanitarnu akciju, niti ide na kakvu glamuroznu veceru, ako iza svega ne stoji Filip Cepter. Možda je to bio i logican ishod mukotrpnog puta još odonda kada su Milan i Madlen Jankovic, umorni od prodavanja AMC posuda našim gastarbajterima u Insbruku, odlazili da se malo osveže u najprestižniji bar u Kicbilu i posmatrali osuncane, opuštene ili liftingom zategnute face svetskog džet-seta koji rastereceno uživa u svojoj dokolici. Proteklo je samo deset godina od tada do ovog septembra i otvaranja Zepterovog “Monty’s bara” u Montekarlu, kome je prisustvovalo više zvezda nego otvaranju Planete Holivud, predvodenih Kevinom Kostnerom, Rodžerom Murom, Robertom Vagnerom, Ricardom Brensonom, Dejvidom Kultardom, Albertom Tombom...

Samo se nesposobni pokvarenjaci plaše Zapada
Briljantnu poslovnu karijeru zapoceli ste na Zapadu, u okruženju koje strogo poštuje civilizacijske norme, tradiciju i davno usvojena pravila igre i koje nije baš preterano naklonjeno autsajderima sa Istoka, pogotovu ako oni ne raspolažu znacajnim kapitalom ili epohalnim naucnim ili tehnološkim pronalaskom?
– U vašem pitanju sadržano je nekoliko pogrešnih predrasuda, koje su posledica tipicnih zamagljenih ili još preciznije: namerno zamagljivanih i zastrašujucih predstava koje naši ljudi generalno imaju o Zapadu, kapitalu, biznisu i kategoriji uspeha.
Uspeh nikada ne ide pravolinijski, on je redovno vezan za uspone i padove, pa i vracanje na pocetke. I u mome slucaju bilo je svetlih i tamnih trenutaka, pocinjanja ispocetka, radosti i razocarenja. Pitanje je samo licne cvrstine i odvažnosti – odluka da se uprkos svemu istraje na tom putu.
Predstava o Zapadu i kapitalizmu koji nemilosrdno proždire male ljude sa Istoka, Juga ili Severozapada, pripada arsenalu zastrašivanja kojima su plašili moju generaciju, a vidim da su takve predstave preživele, na žalost, i do današnjih dana. Bez ikakvih pretenzija da idealizujem sve ono što podrazumevaju tako široke i složene kategorije kao što su Zapad, zapadna demokratija, kapitalizam i slicno, dozvolite mi da konstatujem da su to cvrsti temelji savremene civilizacije prema kojima se razvijeni svet danas iskljucivo upravlja.
Moj licni primer najbolja je ilustracija tvrdnji da tzv. Zapad, ili još preciznije poslovni svet, svet kapitala, ne pravi a priori geografske razlike medu ljudima. Kljucno je pitanje šta je taj autsajder sa Juga, Severa ili Istoka spreman da uloži da bi se punopravno ukljucio u društvo, odnosno šta je njegov kapital. Pri tome, kapital ne mora obavezno da podrazumeva finansijski kapital. To nekad može da bude i neka originalna ideja, znanje, veština, talenat, liderske ili menadžerske sposobnosti, entuzijazam, upornost ili jednostavno iskonska želja da se uspe i volja da se nepokolebljivo istraje u borbi za ostvarenje nekog vlastitog cilja... Pre dvadeset godina, kad sam otišao na Zapad da potražim svoju šansu, nisam imao ni mali, a kamoli znacajan pocetni kapital. Ali, izgleda da sam imao neku drugu vrstu kapitala koju je poslovni svet bio spreman da prihvati, prizna i valorizuje, ne postavljajuci mi nikada banalna i uvredljiva pitanja iz geografije ili nacionalne istorije.
Pravo je pitanje zašto sam tada otišao, i zašto bih tu istu odluku doneo i danas. Odgovor je krajnje jednostavan: naš opštedruštveni, a posebno privredni ambijent, tada je bio, a na žalost i danas je prilicno mracan, klaustrofobican, korumpiran, tesan za svaku zdravu inicijativu, da jednostavno svakoga – dovoljno kuražnog da spase vlastiti život – prosto primorava – ili na bežanje ili na “krpež ili trpež”, kako je to davno lepo govorio Andric – ili na kriminal.
Samo u poslednjih desetak godina, desetine hiljada mladih, vrednih, pametnih i obrazovanih ljudi, ljudi sa kapitalom, otišli su doslovno trbuhom za kruhom u neizvesnost i beli svet. A to je prava, i najveca, nacionalna tragedija. O pojedinacnim, licnim tragedijama, da i ne govorim. Rasturena država, srušene zgrade, uništena privreda i oduzeta buducnost, možda su neuporedivo manje nesrece za jednu zemlju od potresne cinjenice da njeni gradani, nevoljno i iz najelementarnijih egzistencijalnih potreba, odlaze u strani svet kome ce dati ono najvrednije što nose u sebi. To je, jednostavno, protivprirodan proces. Prirodno je covekovo pravo da svoj život provede tamo gde su mu koreni, porodica, prijatelji, tamo gde se formirao njegov genetski kod. Tako vec vekovima žive svi srecni narodi. A mi smo, na žalost, izgleda odavno s one strane srece. U emigraciju se beži samo iz neizlecivo bolesnog društva kome kao da nema spasa.
Kad god dodem u Beograd, grad koji veoma volim, preplavi me neizleciva tuga koja se kao knjiga cita sa lica mojih unesrecenih i napacenih sugradana. To je najtragicnija razlika izmedu Beograda moje mladosti i današnjeg Beograda. Siromaštvo je veliki porok, i protiv njega se radom uvek može izboriti. Ali, kako savladati tugu, letargiju i beznade u ocima mladosti ove zemlje? Kako se izboriti sa tragicnim duhovnim posrnucem koje se ogleda u gotovo organizovanoj poplavi kica, kriminala, u potpuno pomerenom i vec ponižavajuce perverznom sistemu vrednosti, koji je prava uvreda za zdrav razum, pravdu i ljudsko poštenje. To je nesumnjivo teži i dugotrajniji posao, nego – nahraniti gladne.
Da sve ne bi ostalo na pukom lamentiranju sa bezbedne distance i lagodne perspektive, moja poruka je da brzo i neizostavno treba nešto uraditi da se takva sudbina (mada sumnjam da je uopšte zla sudbina u pitanju) – izmeni. Dakle, treba ciniti sve da stvorimo srecnu zemlju, zemlju srecnih ljudi, jer to je moguce, to zaslužujemo, i to ce se kad-tad neminovno dogoditi. Svakako, bolje danas nego sutra.

Od prošlosti živi onaj ko je ostao bez buducnosti
Zašto smo uopšte došli u tragicni nesporazum sa modernim i razvijenim svetom, ginuci, boreci se i pateci za odavno poražene vrednosti, koje je napredak i uspon covecanstva odavno u praksi pregazio i obesmislio.
– Cinjenica je da smo ostali usamljeni, i da se distanca od sveta svakim danom povecava. A jedan izgubljeni dan na kraju ovog užurbanog veka, veka velikih promena, ogroman je, neoprostiv, i naizgled nenadoknadiv zaostatak.
Medutim, to što smo posvadani sa celim svetom, moglo bi teoretski (što, na žalost, nije naš slucaj) biti samo trenutno stanje, akutna bolest, koja se lako i brzo leci.
Mene mnogo više brine to što smo mi vec nepomirljivo posvadani sami sa sobom i što je došlo do tragicnog nesporazuma u samom bicu moga naroda. Mi smo mentalno raspolucen narod. Posebno u poslednjih desetak godina, prosto je nametnuta porazna zamena teza u glavama mojih sunarodnika. Posvadali smo prošlost i sadašnjost, na štetu buducnosti. A Cercil je lepo rekao: “Ukoliko nastane svada izmedu prošlosti i sadašnjosti – nema buducnosti.”
Mi smo narod romanticnih predstava o prošlosti, idealistickog odnosa prema sadašnjosti, sentimentalnog vaspitanja, impulsivnih reakcija, i neutemeljene uobraženosti u vlastitu moralnost i planetarnu velicinu i znacaj. Takve zablude u našoj svesti direktno nas konfrontiraju sa pragmaticnim duhom savremenog (razvijenog) sveta, koji je shvatio i osetio svu težinu borbe za egzistenciju. Taj svet ne funkcioniše na emociji, vec na žuljevima i teškom radu i trošenju. Buduci da sam prakticno i životno upoznao obe strane u sukobu, neprihvatljive su mi sve kategorije neodgovorno iskonstruisane za dnevnopoliticku upotrebu, kao što su omiljene fraze da nas svi mrze, jer mi smo nebeski narod. U brojnim i cestim kontaktima sa onima koje optužujemo za mržnju, ni jedan jedini put nisam prepoznao ni zrnce mržnje prema nama. Naprotiv – samo ljudsku brigu, zbunjenost i zapitanost šta se to s nama dogada, i cesto najiskrenije izraženu želju da se pomogne u presecanju Gordijevog cvora. Jer, za njih je zaista nepojmljivo sve to što se kod nas dogada. Oni, jednostavno, ne razumeju naš nacin razmišljanja, a pogotovu naše postupke koji se ne mogu braniti nikakvim pravom, niti moralom, pa ni slavnom prošlošcu. Za njih je vrhovni ideal interes, i oni se prema njemu upravljaju. Ne vidim u tome niceg lošeg ili nemoralnog. A mi smo u našem samoubilackom poimanju poretka stvari, neceg tobože boljeg ili moralnijeg, sve radili na svoju štetu, suprotno našim interesima, bezglavo i oduševljeno srljajuci u pravu nacionalnu katastrofu.
Ucinili smo toliko toga da se to nerazumevanje poveca. Umesto da cinimo sve kako bismo uhvatili poslednji voz za naredni milenijum, jer to je valjda naš interes, mi se i dalje inatimo i cinimo neoprostivu grešku za greškom. Kao da nas je uhvatila masovna mazohisticka histerija, u kojoj ne možemo da pojmimo da se prošlost ne može izmeniti, ali da je barem buducnost još uvek u našim rukama, sve dok je sami sebi ne oduzmemo. Naravno, pod uslovom da smo odgovorni ljudi.
Kakav smo mi to narod?
– Spreman sam da tvrdim da smo mi narod koji je prošao najintenzivniji politicki kurs u ovom veku – gotovo nemilice trošeci svoje živote; od isterivanja Turaka i balkanskih ratova, dva svetska i nekoliko gradanskih ratova, smene dinastija, komunisticke diktature, raspadanja i vaskrsavanja Jugoslavije, genocida i egzodusa, preko sadašnjeg perioda, za koji nemam pravo ime, sve do napada najvece vojne sile u istoriji sveta.
U uzbudenjima, dakle, nismo oskudevali, u gorkim i tragicnim iskustvima, takode. Ali, da li smo izvukli pouke iz tih gorkih iskustava? Bojim se da nismo.
Uz sav rizik da budem optužen za Ruženje naroda, moram da kažem da smo mi uklet narod, sa naglašenim suicidnim sklonostima. (Pokojni dr Raškovic je bio još direktniji od mene. On je tvrdio da su Srbi lud narod). Kako inace, objasniti nerazumno velicanje vlastitih poraza od Kosova – do Kosova? Kako tumaciti istorijski kontinuitet u dobrovoljnom i svesnom izboru diktatora i tirana cija vladavina preti da potpuno uništi i zatre naše nacionalno bice? Kao da smo predodredeni da ustolicavamo uvek nove diktatore, što njih gotovo amnestira od istorijske odgovornosti. Da oduševljeno za svoju sudbinu sami biramo samouništenje i zlocin – nad sobom i nad drugima.
Pravila demokratije su jasna, a ponekad i surova, jer podrazumevaju politicku zrelost i odgovornost. Izabrana vlast je, dakle, ogledalo naroda. A ogledalo nikad nije krivo što je lice ružno!
Mi smo, naravno, evropska zemlja, u punom smislu te reci. Pošto nisam narocito sklon nacionalnom romantizmu i vracanju u daleku prošlost, to cu potkrepiti ociglednim i svima nama dostupnim argumentima.
Dakle, mi smo narod koji pripada evropskom kulturnom krugu i tradiciji. U Vojvodini imamo dragocenu žitnicu, pored koje nikad necemo ostati gladni. Imamo i more, reke, planine, znacajna rudna i prirodna bogatstva. Stekli smo kakvu-takvu industrijsku kulturu, relativno razvijenu privrednu, saobracajnu i komunalnu infrastrukturu. Školstvo nam, doduše, u mnogo cemu zaostaje, ali mi smo, ipak, “proizveli” znacajan broj visokostrucnih kadrova. I što je najvažnije, mi smo lako prilagodljiv narod žovijalnog duha i fascinantne invencije.
Sve u svemu, šansu smo uvek imali, a imamo je i danas. Prava je tragedija što smo godinama, decenijama, pa i vekovima, sami sebe osudivali na preživljavanje – umesto na potpuno ispunjen život dostojan coveka. Sve je, dakle, pitanje blagovremenog osvešcenja i pravilnog izbora vlastite šanse.

Naši grobari protiv svetske civilizacije
Zašto smo zaratili sa svetskom civilizacijom? Zar nismo mogli da nademo nekog manjeg i nama mnogo bližeg neprijatelja?
– Napad NATO pakta i najmocnijih i najrazvijenijih zemalja savremenog sveta na Jugoslaviju ne samo da se mogao, vec se morao izbeci. Rezultat rata, koji je ocigledan, opravdava takvu tvrdnju. Taj posao trebalo je da obave politicari na vlasti, jer im je to i bio posao. Narod se, ionako, vec dugo nizašta ne pita, a i ako se pita – pita se na nacin da se dobija unapred ocekivani odgovor. A to je vec pitanje demokratije, koja odavno ne stanuje na ovim nesrecnim prostorima. Ona je sahranjena pre više od pola veka, i jedino što se menja – to su likovi grobara.
Van svake sumnje, neprihvatljiv mi je metod kojem se pribeglo da bismo se ”urazumili”. Uvek sam bio protivnik sile, grubosti i brutalnosti. Nisam mogao da prihvatim, jer me je i licno vredao, nacin na koji se vodila stravicna medijska kampanja protiv moga naroda. Ali, ako sam rekao da se sve to moglo izbeci, sa istim, ili možda još povoljnijim rezultatom – sve sam rekao.
Šta uciniti da se stanje promeni?
– Poslužicu se omiljenom Cercilovom izrekom: “Za poboljšanje su potrebne promene, za savršenstvo – vrlo ceste.”
Dale, potrebno je da se razgrne žabokrecina, da bi se voda zatalasala. Potrebne su nam korenite promene, a ne kozmeticki zahvati. Za pocetak, potrebno je raskrstiti sa idolopoklonstvom u koje smo ponovo gurnuti i lišiti se zauvek iluzije o bezgrešnosti i nezamenjivosti voda. Nezamenjivost i nesmenjivost nisu kategorije koje korespondiraju sa pojmom demokratije. A za svaki iskorak napred, u bolji život i srecniju buducnost, pretpostavka je – istinska demokratija. Kad se ispuni taj uslov, sve ce biti lakše, i tek tada cemo moci da stvari nazovemo pravim imenom. A to ce, istovremeno, biti naša pružena ruka pomirenja “ostatku sveta”. Naravno, sve to nece ici lako i bez otpora. Ali, Kafka nam je još davno porucio: “Ne tracite vreme tražeci prepreke. Možda ih i nema.”
Koliko je naša dijasporaINTERNET NOVINE SERBSKE
Uz dijasporu od 2001. godine spremna da pomogne u oporavku zemlje?
– Želim da verujem da nijednog trenutka nisam pružio nikakvog povoda za bilo kakvu sumnju u moj patriotizam i iskrenu i duboku ljubav prema mome narodu. Uostalom, trudio sam se da to uvek pokažem i na delu. Ja sam po prirodi konstruktivni graditelj i mislim da sam do sada mojoj otadžbini ostavio dovoljno “spomenika”, bilo da su u pitanju zgrade, fabrike, ili naprosto, mogucnost da ljudi bolje žive radeci u kompaniji Zepter. Podržavao sam kulturu, mlade talente, sport, pomagao siromašne i bolesne. I nikada ništa, zauzvrat, nisam tražio. Naprotiv, država mi je ostala toliko dužna i ružna.
Uveren sam da sasvim slicno razmišljaju i mnogi drugi Jugosloveni koje sam susretao u svetu biznisa, a kojih nije malo. Svi smo mi spremni da uložimo još više, ali ne želimo da se kockamo sa teško stecenim kapitalom. Zahtev svih ozbiljnih poslovnih ljudi ovoga sveta prema Jugoslaviji je da se stvore stabilni uslovi za ulaganje, a oni podrazumevaju korenite politicke, pravne i ekonomske reforme. Dok se to ne dogodi – nece biti nikakvog napretka.

Zepter filozofija uspeha
Ako vec niste mogli da promenite svoju zemlju i svoj narod, promenili ste makar vlastiti život. Šta je bio kljucni preduslov za vaš uspeh i uspeh Zeptera?
– Upornost i koncentrisanost na vrstu posla: Svi na sam vrh puta ka uspehu stavljaju – upornost.
Šta znaci biti uporan? U promenama, u prilagodavanju.
Ne možeš biti uporan u necemu što – ne ide. E, ta promena je mnogima jako teška, i pojedincima i kompanijama. Ta neprilagodljivost, okoštali menadžment, nacin razmišljanja i rada dovodi do propasti i mnoge velike kompanije. Eto, to je ta moja prednost. Problem stvaranja i uspeha je u osnovi problem koncentracije. Ne mislim na mentalnu koncentraciju, vec na koncentrisanost na odredenu vrstu posla. Prvih deset godina ništa drugo nisam uradio, nego sam usavršavao prodaju mojih proizvoda “party” sistemom. Sve vreme, koliko imam kompaniju, nisam uradio nijedan posao van direktne prodaje. Tek sada sam krenuo na šopove i distributersku prodaju, ali opet samo sopstvenih proizvoda.
Sposobnost komunikacije: Vrlo odgovorno tvrdim da je osnova svakog uspeha sposobnost komunikacije i da je nema ni pet odsto ljudi na svim nivoima: od luckog radnika do najvišeg rukovodstva. Ja je imam. Prosto je neverovatno koliko ljudi ne umeju da prestanu da stalno sami govore i da malo druge saslušaju. Obicno se divno zabavljate sa onim ko ume da lepo govori, ali uglavnom saradujete i imate poštovanje prema onome cija svaka probrana i uzdržana rec ima narocitu težinu. Ja sam biznismen koji ne vodi uvek racuna o svojim usko cehovskim pozicijama, vec samopregorno sve radi i više od svih drugih.
Ali, šta cete, sredina je uvek puna predrasuda prema onima koji se ne skrivaju i ništa ne mistifikuju.
Treba imati smelost da na osnovu svoje intuicije uletite u nešto za šta bi svi drugi tražili barem višegodišnje analize. Da sam slušao šta one kažu, nikada ne bih ni zapoceo posao u mnogim zemljama. Naprotiv, gde god su one veoma tacno, precizno i strucno prognozirale da je krajnje neizvesno – ja sam oduševljeno kretao. Hrabrost je cesto preduslov za uspeh. Za svaki poduhvat treba hrabrosti, i što je više imate – cešci su vam poduhvati. Iz brojnih poduhvata, izrodi se uspeh, a jedan uspeh rada nadu u drugi i – tako redom.
Jedino znam da ništa nije slucajno, nijedan “slucaj” nije bezrazložan. Hrabrost je stvar temperamenta, ali sigurno i duha. Postoje svakako i stil, elegancija i originalno videnje stvari. To su osobine koje sam oduvek imao. Cak i poslovne partnere, još od prvog dana, biram sa slicnim karakternim osobinama. Ne slucajno, doživljavaju me kao deo svog sopstvenog sna.
Dobar deo fabrika Severne Italije radi za Zepter (200 dobavljaca). Zato su oni rat u Jugoslaviji preživljavali otprilike isto tako teško kao i ja. A posle su odlucili da dobijem titulu Vitez Republike Italije za velike zasluge za industrijski razvoj Italije u poslednjih nekoliko godina.
Odnedavno sam i clan Akademije nauka Ukrajine – odsek ekologije.
Vreme u kome živimo je vreme velikih iskušenja. Covek je ustao protiv prirode, naivno ocekujuci vlastiti trijumf. Umesto pobede, svedoci smo stalnih covekovih poraza. Bolesti, ekološke katastrofe, siromaštvo i moralno posrnuce savremene civilizacije, samo su dokaz nedostatka autenticne ljudske korespondencije sa prirodom i njenim zakonima. Nema tog ljudskog dela, te covekove gradevine, koja može opstati ukoliko je sazdana na pobuni protiv prirode. Saobracanje sa prirodom – znaci povratak ljudskoj suštini. Zato su sve poruke koje Zepterovi misionari širom sveta (a njih je danas više od 130 000) upucuju covecanstvu, na tragu poštovanja Prirode. Sva naša nastojanja i dela, cine most izmedu Coveka i Prirode.
Zato svako licno priznanje doživljavam, pre svega, kao priznanje jednoj Ideji koja je, koliko moja licna, toliko i planetarna, i ima smisla samo ukoliko postane opšte dobro. Raduje me što milioni ljudi na svim kontinentima pocinju da žive sa tom idejom – duže i zdravije – svakako lepši i srecniji život. A to je i suština svih naših poruka i nastojanja...
U trenutku stvaranja, najcešce ne postoje nikakvi racuni. To je pitanje emocije i ništa drugo. Rad je stvaranje i moje potpuno zadovoljstvo. Mnogim stvarima sam prilazio, ali nikada u potpunosti predano (sportu, studijama) – kao mom poslu. Sve me je doticalo površno, sem mog posla, kome do kraja pripadam. Znam da sam cesto van realnosti, ali ja imam snagu uobrazilje, ekstazu stvaranja i entuzijazam, bez obzira na krajnji rezultat. Nisam od onih koji poštuju devizu – Ništa ne prepustiti slucaju. Takvi, možda malo greše, ali malo i urade. U svemu, ipak, ima neke božje promisli. Cvrsto verujem da su i cilj i sudbina božanskog porekla.
Filozofija “Zepter” je nešto sasvim suprotno od svega onoga što se na našim prostorima i dešavalo u poslednjih deset godina. Potpuni sunovrat Jugoslavije pratila je svetska ekspanzija “Zeptera” u mocnu i svuda priznatu multinacionalnu kompaniju.
– Kao prvo, ni na koji nacin se ne mogu dovesti u vezu uspeh Zeptera i sunovrat Jugoslavije. Ništa ni od koga nisam uzeo. Ja samo u tome nisam hteo da ucestvujem i od te opšte kataklizme otišao sam na vreme dovoljno daleko. A vidite i sami, šta su uradili oni koji su unesrecili, osakatili i opljackali narod i na šta su potrošili nacionalno blago, sramoteci u svetu srpsko ime i upropašcavajuci tekovine nacionalno oslobodilacke borbe kroz vekove srpske istorije.

Nisam bio lud da propadnem sa onima koji su se pomirili sa neveselom sudbinom
Vi ste pojedinac koji je rekao: Necu da propadam zajedno sa svima ostalima, hocu sam da napravim nešto velicanstveno.
– Ja sam napustio Jugoslaviju pre dvadeset godina, bez nekog narocitog radnog iskustva u Jugoslaviji. Posle studija ekonomije radio sam u špediciji u medunarodnom transportu za makedonski“Transkop” i sa dvadeset devet godina otišao sam u Austriju, da naucim nemacki. Nikad se nisam vratio. To je bilo 1980. i vec tada sam smatrao da u Jugoslaviji ne postoje regularni okviri koji svakom pojedincu omogucavaju ista pravila za utakmicu. Ogranicavala me je zakonska regulativa i zagadeni meduljudski odnosi koji su odredivali da li cete biti uspešni ili ne. Najvažnije je bilo biti dobar komunista, a to su po pravilu bili ljudi koji su gotovo za svaku profesiju ili rad bili nesposobni, postajuci tako neradnici i profesionalni komunisti, sposobni jedino da prepoznaju i skrše – bolje od sebe. Ja sam otišao osamdesetih godina, kada je još relativno dobro bilo u Jugoslaviji, cvrsto ubeden da je Jugoslavija najbolja, da je naš socijalisticki sistem nešto najbolje što je covecanstvo stvorilo izmedu Istoka i Zapada.
Medutim, uceci nemacki, dolazio sam cesto u kontakt sa ljudima i studentima iz sasvim razlicitih zemalja. Bio sam prosto šokiran i uvreden zbog njihovih jednodušnih ocena da socijalizam ogranicava, da komunizam ogranicava. Da je to bezdušna diktatura koja gazi i upropašcava coveka. To je u meni budilo kocoperni revolt i patriotizam, pa sam titoizam u pocetku bezglavo branio kao usamljenu oazu srece i carstvo apsolutne slobode.
Pitali su me da li verujem u Boga. Da li idem u crkvu. Rekao sam da ne verujem u Boga i da ne idem u crkvu. Da sam ateista, koji veruje u posebne i daleko uzvišenije vrednosti.
U stvari je sasvim suprotno. Poticem iz jedne relativno religiozne porodice. Kršten sam sa godinu dana - krišom (tako su kršteni svi ispod Kozare, koji nisu primali vojne penzije). Drugi nisu nikada kršteni, što im se i danas vidi. Ali, govorio sam tako jer sam bio potpuno isprogramiran i obrazovan u tom sistemu, kao i citava moja generacija. Trebalo je da prode cak pet godina, da bi se postideo mojih mladalackih zabluda iz tog vremena. Zapad mi je na prvi pogled izgledao nekako drugaciji, hladan i nepristupacan. Prilazio sam mu sa strahom, ali strah popušta tek kad njega postajete svesni.
Vec posle šest meseci, pošto sam odlicno naucio jezik, poceo sam da uvidam koje sve neslucene mogucnosti i podsticajnu zakonsku regulativu pruža svaka država na Zapadu. A kad sam konacno toga postao svestan, najednom niko više nije mogao da prepozna moj karakter i mentalitet koji sam poneo iz Jugoslavije. Odjednom, poceo sam da radim kao i svi ostali normalni ljudi na Zapadu. Bio sam prosto zapanjen što mi se vraca otprilike koliko i uložim.
Prvo sam poceo da radim u jednoj austrijskoj spoljnotrgovinskoj firmi za 1 500 maraka mesecno. Na nesrecu, odnosno na moju srecu, naša jugoslovenska zavist je bila takva da je moj bivši direktor pozvao tu firmu i rekao da gospodin Jankovic ima zeleni karton, odnosno jugoslovensku dozvolu za rad u spoljnoj trgovini i da, po propisima, inostrana firma za koju on radi više ne sme da radi sa Jugoslavijom.
Moj gazda Austrijanac pozvao me je i rekao: “Izvinite, Milane, moramo se rastati, jer polovina mog prometa otpada na poslove sa Jugoslavijom.”
Tako sam ostao na ulici vec posle dva meseca i, sticajem okolnosti, poceo sam da kao akviziter po kucama prodajem šerpe i lonce za minhensku firmu AMC, u to vreme najvecu za prodaju posuda na svetu. Posle šest meseci, postao sam jedan od direktora u toj firmi. Bio sam zapanjen. Sve je unapred bilo definisano: procenat od prodaje, moja zarada i napredovanje u poslu u zavisnosti od rezultata koje sam ostvarivao na tržištu.
Posle pet vrlo uspešnih godina rada u AMC-u, sa najviše menadžerske pozicije osnovao sam Zepter sa željom da ozbiljno pocnem da se bavim spoljnom trgovinom, za šta sam se školovao i za šta sam verovao da imam znanja i sposobnosti.
Kad sam poceo, prva vizija mi je bila da nekako uštedim 100 000 maraka. Sa nekog našeg aspekta, to mi je obezbedivalo sigurnu buducnost, da konacno mogu mirno da živim. Kad sam zaradio tih 100 000, kazao sam sebi: Hajde – milion. Kad sam zaradio milion, vec sam bio izgubljen slucaj, na putu bez povratka, preduzetnicki nastrojen i raspoložen da stalno rušim nove i nove granice, koje sam stalno sam sebi postavljao.

Poceo sam sa 20 000 maraka
Vec posle tri godine rada – poceo sam 1986. godine – uspeo sam ono što posle nije pošlo za rukom cak ni Bilu Gejtsu, s kojim volim da se uporedujem, bez obzira što on ima revolucionarniju, bolju i profitabilniju tehnologiju. Dakle, brže od Bila Gejtsa napravio sam prvu milijardu maraka prometa – posle samo tri godine rada. Gejts je, naravno, danas najveci, najuspešniji i najbogatiji covek na planeti. Ali, makar postoji nešto u cemu sam bio uspešniji od njega. Brže sam od njega zaradio velike pare i obogatio se.
Sa koliko ste kapitala poceli?
– Sa 20 000 maraka, pošto sam, naravno, svaki šiling ili marku, koju sam zaradio, istog momenta ulagao. Rizik je bio relativno veliki, ali i uspeh je na neki nacin bio izvestan. Tako sam u Austriji, posle šest meseci, vec imao 10 filijala, koje su potom svaki cas nicale u Nemackoj, u Švajcarskoj, Italiji... Prvo sedište Zeptera bilo je u Lincu, u Austriji, gde smo tada živeli. Prvu fabriku kupili smo 1990. u Italiji, pored Monce. Danas imamo jedanćst fabrika, a posle prvih šest godina imali smo deset sopstvenih fabrika. U Italiji, Švajcarskoj, Francuskoj, imamo i jednu fabriku u Koreji, u kojoj smo manjinski vlasnik, a koja se bavi proizvodnjom bešteka i delova za posude.
Koliko je poznato, vi ste AMC posude poceli da prodajete kao Zepter posude, kad mu je prošla zaštita patenta, s tim što ste malo poboljšali sigurnosni ventil na poklopcu.
– Ne. To se samo tako prica... Prakticno smo imali identican proizvod. U pocetku ništa novo nije ni moglo da se napravi, niti je postojalo. Razlike nije bilo ni u cemu, osim u organizaciji, nacinu i efikasnosti prodaje i u marketinškom pristupu. Ono što ja uvek tvrdim: Nije važno šta se radi, vec kako se radi. Mi smo to malo drugacije radili. Cak je jedno vreme ista fabrika i za nas, i za njih, proizvodila posude. Naravno, vremenom smo mi u sopstvenim fabrikama, i u sopstvenim istraživackim biroima, prilicno izmenili i inovirali naš proizvod. Tako da je danas Zepter posude jedino koje je patentirano, kao i niz drugih naših proizvoda. Imamo i tehnologiju i proizvode koje nema niko drugi i koji su još uvek bez konkurencije na svetskom tržištu. A AMC-a se malo ko više i seca. Napravili smo najveci uspeh u viziji i prepoznavanju brojnih proizvoda koji su kljucni i interesantni za buducnost covecanstva. Zato smo relativno skupo kupili jednu malu fabriku u Švajcarskoj, koja danas ima ogroman potencijal i koja se bavi proizvodnjom i razvojem svetlosne terapije u medicini “Bioptron”. Danas nijedan moderan kozmeticki salon u svetu ne može ni da se zamisli bez te naše “bioptron” lampe.
Buducnost lecenja i preventive lecenja je u svetlosnoj terapiji. Konzumacija optimalne kolicine svetlosti u buducnosti bice otprilike kao što moramo da popijemo dva litra vode dnevno ili da unesemo toliko i toliko kalorija, da bismo mogli preživeti. Zato sam i uveren da je “bioptron” lampa naš najperspektivniji proizvod. Uticaj te polarizovane svetlosti na ljudski organizam otkriven je još pre petnćst godina u Madarskoj. Posle su Madari patent prodali Amerikancima, Amerikanci – Nemcima, a Nemci –Švajcarcima. Medutim, niko nije imao dovoljno želje, ni vizije, niko nije toliko verovao da u to nešto uloži. Mi smo onda kupili tu švajcarsku fabriku i u tri godine uložili 60 miliona maraka u nastavak istraživanja, koja su tek na kraju dovela do prakticne primene. I konacno, ono što je najteže za jedan medicinski aparat, dobili smo, po najstrožijim kriterijumima, dozvolu za medicinsku upotrebu u zemljama Evropske zajednice, Americi i nizu drugih zemalja.
Mene pre svega interesuju uvek novi proizvodi i nova istraživanja, pošto mi je, kao i svakom drugom civilizovanom coveku, cilj i želja da što duže živim, što zdravije, i što lepše. Borba za ocuvanje zdravlja i lepote, odavno je jedina svuda priznata filozofija i ideologija modernog doba.
Velika vecina ljudi, pogotovu kod nas, ne ume da sluša druge. Samo slušaju sebe, potpuno slepi – kod zakrvavljenih ociju – da vide kuda ide ovaj svet i da nas je, dok smo se medusobno klali i istrebljivali, vec mimoišlo ko zna koliko tehnoloških revolucija. S druge strane, ja sam uvek nastupao skromno, iz drugog plana, potpuno posvecen svojim preokupacijama. Nikada se nisam isticao, niti svoj intelektualni, niti svoj materijalni potencijal. Na taj nacin sam se rešio toliko zavidljivih i nasrtljivih, koji coveku samo bespotrebno odnose energiju. Ljudi, sa kojima dolazim u kontakt, uopšte i ne znaju, i ne shvataju pravu dimenziju i velicinu Zeptera. Eventualno su drugi govorili o Zepteru, a ja sam, koliko je to bilo moguce, nastojao da se što uspešnije klonim javnosti. Ja sam u Zepteru predsednik kompanije, onaj koji stvarno radi i vodi ovu firmu: od inovacija, organizacije, strateškog globalnog pristupa, personalne politike, sve, u stvari, potice od mene. Naravno, konsultujuci se sa najboljim specijalistima za pojedine oblasti.

Ko ima najlepšu zgradu u Beogradu
Okupili ste oko Zeptera najsposobnije ljude iz cele bivše Jugoslavije?
– Raspad Jugoslavije je možda samo indirektno ubrzao razvoj Zeptera. Odjednom se u inostranstvu našlo toliko strucnih, dobrih i pametnih Srba, Hrvata, Muslimana, koji nisu hteli da ratuju i koji su sa razlicitih teritorija nekadašnje zajednicke zemlje – proterani, obeshrabreni i omalovaženi, zato što su pokušali da ostanu normalni i uspravni. Onog momenta kad su se svi našli napolju, bio sam prvi kome su se obratili, i koji im je pomagao, ako su bili u stanju da nešto urade. Oni koji su imali strucnost, znanje, inicijativu, oni su isplivali i danas su direktori u razlicitim firmama Zeptera po celom svetu. Nikada nisam gledao ko je i odakle je i koja mu je boja kože.
Na srecu, na vreme sam izašao iz Jugoslavije, tako da sam na vreme usvojio civilizovan pristup životu i ljudima uopšte. Jugoslovenska tragedija je bila nužan rezultat prekida u komunikaciji i odbacivanja elementarnih i opšteprihvacenih civilizacijskih normi. Jednu nakaradnu ideologiju, komunisticku, zamenila je samo druga, nacionalisticka, okrutnija, a u obema je genocid unapred bio isprogramiran. Ugašeno je svetlo, nastao je sveopšti mrak, ali nekome je ocigledno bilo stalo da nikad i ne svane. Naši politicari, mogu da kažem oligarhija, slušaju samo sebe.
U razgovoru sa jednim od vodecih politicara u Srbiji slucajno sam rekao da Zepter ima najlepšu zgradu u Beogradu, koja je dobila sva strucna priznanja i nagrade.
– Ne, naša je zgrada lepša. Mogu glavu da dam da je zgrada “Progresa” najlepša.
– Jeste li vi uopšte videli našu zgradu?
– Nisam.
– Ja ni za šta na svetu ne bih glavu dao, ali – vidite – ja sam vašu zgradu video – zakljucio sam.
I ovaj detalj ilustruje slepilo, osluškivanje samo sopstvenog mišljenja, uvek pogrešnog. I da nikakva priznanja i mišljenja “kompetentnih” osoba nisu u stanju da poljuljaju “stav” našeg rukovodioca.
Kad je Zepter postao prava senzacija u Austriji i kad se o meni u svetskoj štampi pocelo pisati kao o “kralju šerpi i lonaca” došao sam u Jugoslaviju 1990. godine. Pre toga smo preko nekoliko jugoslovenskih firmi pokušali da plasiramo naš izvoz preko konsignacija. Ali, to je uobicajeni jugoslovenski nacin za otimanje tudih para. Pošaljete 100 000 robe, oni vam ne plate, traže još 200, da bi vam platili onih 100. U prvom naletu, jedna jugoslovenska firma nam je jednostavno otela milion maraka. Videli smo da od toga posla nema ništa, ako oni prodaju vašu robu i uzmu vaše pare. A mi smo tada vec bili u pet zemalja, u Italiji, Nemackoj, Švajcarskoj, Austriji. Bili smo u Madarskoj, u Bugarskoj smo takode bili na konsignaciji.
Medutim, kad je vlada Ante Markovica postavila prave temelje za ekonomski oporavak zemlje i funkcionisanje ekonomskog i politickog sistema, mi smo odmah profunkcionisali i napravili prvi sjajan posao. Citavu Jugoslaviju smo pokrili za šest meseci. Ali, kad su jedna za drugom usledile devalvacija i prve politicke i ratne carke, više nije bilo moguce ozbiljno raditi u Jugoslaviji. Bez obzira na sve nikada nisam želeo da sa tim u vezi upoznam niti jednog politicara, cak nijednog predsednika opštine. Izbegavao sam bilo kakav kontakt. Ja sam tada jednostavno bio direktor Zepter Internationala, koji je pokrivao Jugoslaviju. Niko nije ni znao da je to moja firma, ponašao sam se povuceno kao predstavnik za Jugoslaviju i uopšte mi nije smetalo što su me smatrali za malog menadžera...
Mi smo te ’90. godine u Jugoslaviji vec bili uložili realnog novca, 30 miliona maraka. Prvu fabriku napravili smo u Bosni, u Bosanskoj Dubici, za koju sam ja emotivno vezan, jer sam u njoj odrastao i završio gimnaziju. Imam tamo puno prijatelja, familiju i hteo sam da im nekako pomognem.

Slobodan Miloševic ispred Zepter palate u Atini
Nisam jednostavno hteo da verujem da ce se Jugoslavija raspasti. Poslednjih pedeset godina, koliko je postojala druga Jugoslavija, nijedan Jugosloven (Srbin) iz dijaspore nije toliko uložio u Jugoslaviju. Cak i u ovu novu Jugoslaviju Zepter je uložio preko 70 miliona maraka. Covek koji je kod nas radio u Atini, a koji je radio u obezbedenju grckog predsednika, ispricao mi je kako se Slobodan Miloševic zaustavio ispred Zepterove palate u Atini i rekao: “To je naše.” Domacini su nastojali su da ga uvere da je Zepter multinacionalna kompanija, koja je, izmedu ostalog, i grcka.v – Ne, jedan Srbin stoji iza svega toga – bio je kategorican Miloševic.
Da li je srpski režim ikada pokušao da vas pridobije?
– Ne, ja sa tim režimom nikad nisam imao nikakve veze, niti je on znao za mene, osim što je Zepter neprestano i nemilosrdno pljackao i od njega otimao pare.
U Jugoslaviji se još kaubojski odreduje koja ce firma koliko da plati carinu. Kad se dva kamiona, od dve razlicite firme, sa istom robom nadu na carini, jedan placa carinu, a drugi prolazi bez carine i uz – sve pocasti.
Jugoslovensku nesrecu doživeo sam toliko bolno da punih sedam godina nisam ni dolazio u Jugoslaviju. To je bio neki moj naivni, možda prkosni, izraz revolta, zbog svega onoga što se dešava, a što smo prakticno sami sebi nametnuli, nepromišljenom politikom i izazivackim postupcima. Sve ovo što nas je snašlo, sa malo više pameti i razuma moglo je da se izbegne da je državna politika imala dovoljno sluha, da je bila otvorena i iskrena prema svetu. Jer, Zapad se nikako ne može prevariti. Pogotovo kada su u igri neravnopravni partneri.
Kad se sve ovo dešavalo, pozivali su me u naša diplomatska predstavništva po svetu i molili da lobiram za “srpsku stvar” u krugovima krupnog kapitala, u kojima se krecem. Tražio sam da mi otvoreno kažu šta im je strategija. Govorili su mi:
– Mi cemo da proteramo sve Albance sa Kosova.
– A kako cete da proterate milion ljudi?
– Nema milion, ima pola miliona.
– Dobro, i pola miliona – kako cete?
–Mi cemo ih proterati. Evropska zajednica ce to nevoljno prihvatiti, pregovarace se godinama, ali Albanaca više nece biti na Kosovu.
Sa ovih kratkih susreta izlazio sam uvek ošamucen i ocajan kolicinom slepoce i dezorijentacije onih koji su ispred zemlje i naroda trebalo da vuku prave poteze u igri sa svetskim maherima. Toliko patnje i bede koliko je ovaj režim priredio nesrecnom srpskom narodu, nijedan neprijatelj, ni okupator, ne bi uradio, kao što su to uradile ove tobožnje patriote?
– Mi ocigledno brkamo dva pojma: hrabrost i ludilo. Mi smo definitivno ludi. Hrabri su Italijani. Hrabri su Rumuni. Mi trpimo beskrajno, a kada više ne možemo – onda napravimo vece zlo nego što je nad nama ucinjeno. Nas su Albanci u potaji decenijama progonili. Sve se to sakrivalo i zato smo sami krivi. A kad smo njih hteli da proteramo – to je bilo u direktnom televizijskom prenosu na svim svetskim kanalima i pod kišom NATO bombi nad Srbijom.
Prvi put ste se politicki angažovali kad se pre dve godine na višemesecnim demonstracijama u Beogradu lupalo i u skupocene Zepter šerpe?
– Sa politikom imam veze samo utoliko što sam za slobodno tržište i kapitalisticku ekonomiju, a protiv svega što je suprotno svetskim standardima i principima, modernoj tehnologiji... Mi radimo u 50 zemalja, ali nigde ne radimo na rušenju režima, pošto gotovo svuda ne postoje nikakva ogranicenja za normalno poslovanje i za normalan život. Samo kod nas, ako ste uspešni, onda vam je žena loša i opasno ugrožavate politicki sistem.
U zagadenom politickom životu u Srbiji svi se bore da budu novi Miloševici i da vladaju isto kao što on vlada, bez ikakvih ogranicenja, prakticno ne menjajuci ništa od politike koja nas je i odvela u propast. Ipak, u opštem beznadu, primecujem i svetle pojave. Zoran đindic je svakako jedna od njih. Nije više hteo da se igra s njima, vec je, duboko svestan šta nam se sprema, sasvim svesno odstupio sa mesta gradonacelnika Beograda i nekompromitovan sišao u narod, da s njim podeli sudbinu i makar na ulici nade neki spas. Kažu da đindic nije harizmatska licnost. Za pocetak – i to je jako dobar znak. Dosta je bilo onih kojih su samo pricali lepe price, podsticali paranoju i ludilo, ohrabrujuci jadne Srbe da – sve do pakla – oduševljeno koracaju ivicom provalije.